Kada je ono pre neki dan, gostujući na jednoj režimskoj televiziji, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u napadu moralnog uskrsnuća, odvalio kako kod njega niste mogli da vidite mržnju prema političkim protivnicima, ma šta oni govorili o njemu, te da su mu takvi namenili najgoru sudbinu, otvorio je i pitanje dokle će većinska Srbija sve to trpeti, kada će zaista otvoriti pitanja slobode, suvereniteta, izdaje i opstanka?
Jer kada to izgovori ono što je sledbenik ili bar pragmatični korisnik ideološke baštine iz koje je zatrto poslednje što se zaista moglo nazvati državom, ma šta ko mislio o Jugoslaviji, onda smo na opasnom i skliskom terenu, jer taj zločin istorija meri desetinama zakotrljanih glava. A ta se istorija, koja se očitovala u metastazi navodne zaštite srpskih interesa u izvedbi Miloševića, Šešelja i Vučića, poigrala sudbinom celog jednog naroda.
Ali vratimo se predsednikovom istupu. Ako su sva ona imena kojima je čašćavao studente – od terorista, fašista, preko ustaša do satanista, bili izlivi ljubavi, onda nam nad ovom rečenicom valja zastati. Zašto bi neko pokušao da proturi tako gnusnu podvalu? Zato što mu zuji u ušima zbog mogućeg gubitka vlasti? Zato što nema izbora u momentu kad mu se izbori neumitno približavaju? Zato što nije normalan?
Reč je o nečem sasvim drugom. Ako je krivac unapred poznat, bez obzira na rezultat istrage, tada nije potrebno da je krivac počinio zločin, osim kao neka vrsta političkog okidača za kažnjavanje unapred markiranog žrtvenog jarca. U ovom slučaju, to su svi oni koje Vučić percipira kao protivnike. A takvih je u Srbiji bar polovina. I u tome leži zlonaum i opasnost njegove podmukle izmišljotine.
I da, reče još predsednik u pomenutoj emisiji da protivnici nastoje da ga prikažu kao nečoveka i da pokušaj njegovog psihološkog urušavanja ne bi izdržao jedan od milion ljudi. E to je već nešto. Osim što sebe vidi kao Übermenscha koji je radio i po 15 sati, Vučić je uveren da je kontrola društva i neomeđena vlast, bez obzira na partije, izbore, prevrate i pobune – njegovo nasleđeno pravo.
Vučić je uveren da je kontrola društva i neomeđena vlast, bez obzira na partije, izbore, prevrate i pobune – njegovo nasleđeno pravo. S druge strane, slike nasilja, koliko god ih režim sad video kao usputne skice, predstavljaju ram u koji staje početak poraza bezakonja i ludila
Zato mu je tako lako da prenebregne laž o tome da samo nadstrešnica nije rekonstruisana, zato mu je jednostavno da prećuti policijsko iživljavanje nad bespomoćnim dečacima u Valjevu, zato ga nije sramota da „zaboravi“ na huligane koje je abolirao nakon što su studentkinji u Novom Sadu slomili vilicu. I zato mu je tako jednostavno da opravda gaženje automobilima i policijski lov na studente Pravnog fakulteta… Te su slike, koliko god ih režim sad video kao usputne skice, nešto što je izvan političkih i ličnih interesa i izvan svih kalkulacija o odnosu snaga – one su ram u koji staje početak poraza bezakonja i ludila.
Može biti da u predsednikovoj moralnoj superiornosti sve ovo spada u vrednosti koje treba da spreče pobunjenu Srbiju da u zanosu obojene revolucije ne isuče i „noževe pozlaćene“ kako bi mu ko zna koji put došla glave. Zato, zauzet sopstvenim demonima i paranoičan, nimalo se ne libi da nam ih u dovoljnom broju izruči.
A tada bi, zbog laži koje je izgovorio, ali i zlostavljanja kojem nas je režim izložio, danas od budućnosti iskreno morali da strahuju i građani i studenti, ali i sam Vučić. U međuvremenu, u svom etičkom zanosu mogao bi da razmisli o onoj patrijarha Pavla kako treba da budemo ljudi, iako smo Srbi. Ako bi dobro produmao, ko zna, možda bi zaključio da treba da budu ljudi, iako su vlast.
Naposletku, Vučić reče i da će o periodu njegove vlasti suditi neke generacije koje dolaze. Nekako mi se čini da su te generacije sud već izrekle. Ako mu je za utehu, onaj istorijski neće morati da čeka.
